Дело

182 Д Е Л 0 Д. Родриго. То исто Које и мој отац. Л. Дијего. О, уздање чисто! Колико тај понос годи срцу моме! Ја своју крв гледам у поносу томе ; Моја младост живи у том светом жару.. Иди, сине, част ми ти поврати стару; Освети ме. Д. Родриго. Али због чега? Д. Дијего. Због срама Обојици што нам част самртно слама, Због шамара оцу. Требаше да плати Животом, ал' старост жеље ми ускрати. И мач овај који не могу понети Дајем теби; иди и срам наш освети. Нек се твоје снаге на силнику мере Увреда се таква само крвљу пере; Уби, или умри. Ја не ласкам теби, Великог ћеш борца имат’ према себи: Гледао сам како, крвав и у праху, Целу војску држи у стрепњи и страху; Поворке сам глед’о бораца да брише; И шта бих ти јоште мог’о рећи више? Најхрабрији борац и славе чувене, То је... Д. Родриго. Милост, рец’те. Ко? Д. Дијего. Отац Химене. Отац... Д. Родриго. Д. Дијего. Ћути, ја знам твоја љубав где је Ал’ нечасног сунце не треба да греје. Што је дражи душман увреда је тежа. Ти освету држиш, увреда је свежа. Y