Дело

200 Д Е Л О што не идеш бар за учитељицу? Дабоме! Него лакше ти је овако готованисати и придиковати! Нина (устаје нагло. Узбуђено али одлучно): Ја ћу И ићи, кад ТИ толико сметам! Још сутра ћу поднети молбу. 3 0 р к а (одмахнувши нервозно руком): Иди ! Нина (савлађујући се да не заплаче): Ја не тражим ничију милостињу... Јовановићка: Децо, шта вам је? Зар тако пред гостима! Данило (Зорки, трудећи се да буде благ): То није лепо од тебе. Зар ниси сама звала Нину и говорила јој да не иде у село? Н И Н а (јако узбуђена новлачи се у позадину). Зорка (још непрестано је нервозна и љутита): А што брани једну непознату жену! Данило: Па имала је право: то је једна поштена, добра жена. Ти се ту покаказујеш само ситна и уских погледа. Чак се... 3 О Р К а (јако се узбуђује, обузима је лако дрхтање. Упада му у реч. С нервозним покретима, болно и огорчено): Знам, знам... Ја сам сићушна, ћудљива, болесна... Сви по нешто вреде; за сваког се треба заузети, само ја нисам достојна ничег. Ја сам ништавна! Данило (прилази joj): Зорка, ја никад нисам тако мислио. Зорка: Остави! Видим ја све: и мене обмањују као дете!... (Покрије лице рукама и пође брзо левим вратима. Кроз плач): Како бих желела да умрем!... Данило (гледао ју је дотле изненађено, па онда пође за њом): Зорка! (Зорка одлази кроз лева врата, а он за њом). Јовановићка: Извин’те, молим вас. У последње време је тако раздражљива. Баш се плашим за њу. (Одлази кроз лева врата). Владислав (Нини): Ако ме господин Данило потражи, молим вас, ја ћу бити у редакцији. (Одлази кроз десна врата). ДЕВЕТА ПОЈАВА. Нина, Дамњан. (Настаје кратка пауза. Дамњан устаје и лагано прилази Нини). Дамњан: Госпођице Нина! Нина (дотле је замишљено гледала преда се, подигне мало очи; тихо): Хоћете да идете? Дамњан: Хоћу, али бих имао најпре да вам кажем нешто. Хоћете ли ми допустити? Нина: Не знам шта да вам одговорим. Нисам сад расположена ни за што.