Дело

202 Д Е Л О ДЕСЕТА ПОЈАВА. Нина, Милутин. Нина (води Милутина под руку): Јесте, плакао си, познаје ти сепо очима. Милутин (нерасположено): Сузиле су ми ОД бола. Нина: Ја сам ти већ казала да си право дете. Чујеш, не личи једном уметнику да буде тако љубоморан. (Води га дивану) Хајде да седнемо. Милутин: Али ти си тако пријатно разговарала са њим, а мене ниси ни гледала. Зашто тако, кад знаш да ме то боли? Нина (нежно): Лудо моја! Па то је из најобичније учтивости. И колико се само узбудио због тога!... (Спусти се на диван и прави му места поред себе): Седи. Имам да ти се потужим. Милутин (седне крај ње): Можеш, али ја нећу да те жалим. Ниси данас заслужила Нина (милује га по коси): Кад се љутиш, ја више нећу, обећавам ти.'(Нежно): А ово данашње ћу поправити. Милутин: Чиме? Нина: Волећу те још више. Милутин (одобровољено): Пристајем, али много више... Хоћеш ли да упалим електрику? Нина: Немој, лепше је овако. (После паузе): Слушај, мене је Зорка опет данас вређала, и то пред свима. Милутин: Истина? А шта ти је казала? Нина: Како сам се обесила њој о врат и готованишем, а нећу да идем за учитељицу. Милутин: То је ружно. А Данило? Нина: И њега је напала. Ја то више не могу да издржим. Мораћу ићи у село. Милутин (промењеним гласом): Зар хоћеш да се растанемо? Нина: Због тога и јесте сва ова борба у мени. Иначе бих већ одавно отишла. Милутин: Ту не сме да буде борбе. Ти нећеш у село! Ја ти не дам! Нина: Не бих ни ја, али више не могу овако... Милутин: Зар ми ниси толико пута обећала да ћеш ме чекати? Нина: Али више се не може... Ето, ја пристајем да будем твоја, па ма како нам ишло. Милутин: Па ти знаш, како и ја сам сад живим.