Дело

204 Д Е Л О Нина (узбуђено, чежњиво): Дивап си! Воли ме увек... (Наслони му главу на груди). Милутин: Знаш ли песму о оном племену где умиру у љубави... (Љубећије, пригушено): И ја бих хтеотако: волети, волети, и умрети у загрљају... (Дршћући): Како си вечерас чудно лепа!... (Гледа је жудно раширеним, сјајним очима). Нина (нежно): Милутине!... (Музика престаје). Милутин: Живота хоћу! Ту, крај тебе, увек, увек!... (Снажно је загрли једном руком, а другом јој журно вади чешњеве из косе; неке јој укоснице испадну при томе, те јој се коса проспе по врату, плећима и образима. Он зарони лице у њу и страсно љуби њене меке власи и места по којима се расула. Испрекидано, дршћући): Како расту жеље у овим тренутцима! Осећаш ЛИ ?... Добивају орловска крила... (Све силније осваја га жеља да је има сву, да осети њену потпуну љубав. V тренутку му се, као Мефисто Фаусту, јавља и мисао, да he је онда задржати да не иде и за увек сачувати за себе). Нина (подрхтавајући од чежње, немоћно): Милутине... не... пуСТИ... (За тренутак је обухвати нека пријатна несвестица). Милутин (љубећи је непрестано): Нина!... Нина, буди моја!... (Грчевито је грли обема рукама и спусти се пред њом на колена). Нина (долази к себи и отргне се нагло од њега. Пригушено): Не!... (Скочи брзо, прилази зиду и обрне електрични отварач. Светлост са трокраког лустера обасја собу). Милутин (хвата се за слепе очн. Промукло): Шта је ТО?... Нина (збуњена, намешта косу. За неколико тренутака настаје нелагодност, стид). Више нећемо седеги у мраку... (Пође левим вратима). Милутин (изненађено): Нина, куда? Нина (кратко): Није МИ добро. (Одлази). Милутин (гледа изненађено за њом, па онда устаје и као да је жељан да одагна ову изненадну стварност, прнђе зиду и заврне отварач. У соби поново настаје мрак. Затим прилази отвореном прозору, хвата се за врело чело и нагињући сс кроз прозор жудно увлачи свежи ваздух. Дует флауте и виолине по■пово почиње). (3 А В Е С А) Драгослав Ненадић.