Дело

16 Д Е Л О На зидовима су биле прилепљене објаве разне боје и величине. Поглед му паде на једну дугачку белу објаву, на чијем је врху крупним словима стајало: „Обустава плаћања". Ово је за мене. Врло добро! рече, осврнувши се, г. Петровић. Он прочита да су плаћања и рокови обустављени због рата у земљи; али да ће се продужити на праведној „основици“, а без штете за повериоце. Хтео је видети колико ће трајати то повољно стање; али огромна маса света која се, као река, ваљала улицом, наиђе на њега и понесе га. — Ево чиновника старог времена! зачуше се претећи гласови, кад руља наиђе на њега-

Није унапређен! Није биоумитости! чу се још јаче из неколико грла — Живео! грмну маса. И господин Петровић виде одједном да га та маса покесе на плећима, изнад својих глава, у тријумфу, поздрављајући га. — Нека иде испред свога шефа! викну неко. Г. Петровић се уплашено окрену, пребледе, и хладан зној га обли. Иза њега, на дугачкој мотки, руља је носила одсечену главу његовога шефа, из које је још капала крв на оне што је носе. И ако су очи биле затворене, г. Петровић скиде шешири поклони се пред том главом. — Хоћете ли у канцеларију? упита ra глава. Да, у канцеларију, одговори г. Аксентије збуњено и као без главе. — Хе! ха! хо! То је дисциплина! смејала се гомила грохотом и подругљиво. — То је подлац! Збаците га! Он поздравља главу неваљалца, — викнуше опет неки. И заиста, светина га п>сти ; али му не би ништа; он пође задихан с њом, не знајући куда. На једном пространом, широком тргу, који му је личио на пијацу где је сваког јутра куповао намирнице за кућу, само проширену и очишћену, он спази велику трибину, опкољену светом, са које је суд (суд Народне Воље ваљда ?) изрицао пресуде. Нешто даље чуло се гроктање пушака. Осуђени су гинули. Г. Аксентије покуша да се споразуме са раздраженом, одушевљеном, или пијаном гомилом народа, распитујући шта седешава. Врши се правда, — објасни му један младић.