Дело

ПОПОДНЕВНИ САН ГОСПОДИНА ПЕТРОВИЋА 17 — Кога то стрељају ? — Многе. Чујмо! Са трибине је наизменично одјекивало објављивање имена и речи „На смрт!“ — Арсић — на смрт! — Зар и он ? — упита г. Аксентије. — И он. Покрао је државну касу, — рече неко. — Џилић — на смрт! — О! — учини опет г. Аксентије. — Он је оштетио своје муштерије. — Господин ЈЂутић —• на смрт! — То није могуће? — рече г. Аксентије. — Он је добар човек. — То није истина. Он је упропастио двадесет и два човека. Ређала су се имена многих и многих. Г. Петровић их је све познавао. Сви су они уживали глас „угледних људи“, колико се он сећао. Али су сви оптуживани за преваре, злочинства, издајства, за убиства, упропашћивање породица и појединаца, за крађе и неваљалства. И сви су једногласно осуђивани на смрт. Што је' изгледало најчудније, све су пресуде вршене „у име истине", као некад „у име Краља“ или „у име закона“. — Ја никад нисам чуо ове истине, — мислио је г. Аксентије. — Живело ново време! — тутњало је их хиљаде грла. — Грозно, грозно, — мрмљао је г. Петровић. — Аксентије Петровић! — чу се са трибине. — Ја! — На смрт! Г. Петровићу се одсекоше ноге. Брже но што је могао запитати „Зашто ?“ он је поведен огромном масом изван овог круга. Очевидно су га водили на губилиште Он се прибра и бришући самртнички зној упита: — Зашто сам оптужен ? — За злочин кукавичлука, — одговорише му. И пре но што је могао ма шта разумети, он се видео пред водом наоружаних људи. Стављен уза зид, гледао је извршиоце чудновате пресуде са напереним пушкама. Поред њега је стајао други осуђеник, у коме г. Петровић познаде господина Добрића. Чу се команда. Г. Петровић заклопи очи. Плотун груну. У томе тренутку он се трже и паде с дивана. На вратима се заиста чуло куцање. Дело, књ. 71. 2