Дело

206 Д Е Л 0 Завишић је био ожењен, али му је жена већ неколико година после напрасно умрла. Непријатељи његови хтели су наглу смрт женину да употребе противу њега, али нису могли ништа учинити, јер је она заиста умрла природном смрћу. Завишић је био нежан према њој, јер је била лепа и млада, и он је волео њезину лепоту и младост (против своје се воље удала, по наговору својих родитеља, за богата човека да „живи као мали цар“), као што у опште није волео људе, но само оне особине на њима, које су му биле потребне или му могле користитити. Стога је волео и вредне концепијенте, поуздане људе, на које се могао у свако доба ослонити, и добро их је награђивао. Али непријатељи Завишићеви и ако нису могли успети, да Завишића окриве због женине смрти, ипак су тајом непрестано подгревали ту ствар, знајући добро да треба само клеветати, јер увек нешто остаје, — ма да им та латинска пословица бесумње није била позната. Које то, које и други сукоби, изазвани његовим пословима, учинише те Завишић толико омрзе своје место, да већ није могао остати у њему. Своју канцеларију предаде најстаријем концепијенту, који је имао већ и адвокатски испит, а сам оде у туђину, и лето је проводио већином у Швајцарској, да с првим маглама сиђе на Ривијеру или на италијанска језера, па с већом зимом све даље на југ, до Сицилије па и до Каира, док га пролеће не почне опет враћати на север. Дома је с почетка долазио чешће, али се после све више отпађивао и у последње доба већ годинама није био код куће. Давид је добро знао свога старијег друга, као адвокати имали су доста пословних веза, и осећао је неку врсту сажаљења према њему, јер је видео, нарочито из његових писама из туђине, да је то у истини несрећан човек, без икаквих радости животних. А Завишић је сматрао Давида за поуздана човека, може бити чак и за сродну душу, и у последње се доба само њему и јављао, а кад је задњи пут био код куће, већину је својих послова на-њ пренео Давиду пак никад ни на тренутак није падало на ум да се с њим пореди. Завишићево грамжење за новцем није тумачио тиме што он тежи за већом удобношћу или за вишим уживањима, па ни тиме што жели да дође до потпуне независности и слободе, што их само велико богаство може дати, но просто неком врстом атавизма : потомак сеоских попова у богату месту, којима ништа друго није импоновало но