Дело

КРОЗ жиоот 207 „ланци, ланци, ланци“, претворио је те ланце у „новац, новац, новац". И између себе и Завишића находио је разлику у томе, што је мислио да је за њега новац само средство, док је он Завишићу циљ. Кад је Давид писао Завишићу да је испросио Милицу, и да ће на свадбени пут на море, овај му одмах одговори да би то била прилика да се једва једном састану, пошто је већ преко потребно да неке ствари с њиме уреди, које није хтео писму поверавати. Стога му предложи да дође у Римине, а да ће га он онде чекати. Писмо је то јасно оцавало неко грозничаво нестрпљење. Давиду спочетка тај позив није добро дошао. Он је мислио да прво време треба све да посвети Милици, њиховом узајамном упознавању, подизању темеља за њихов унутрашњи дом. Али касније, када су дотле потискиване струје почеле све више маха узимати, реши се да се одазове Завишићеву позиву: увидео је да је већ крајње време томе, а знао је добро да ће то бити „рентабел“ посао. Милици није говорио о томе ништа. Тек пошто су неколико дана провели на истарској обали, предложи јој Давид да пређу у Италију. Милица је радо пристала и помислила, да богме, прво на Млетке. Али је Давид умео да навије воду на своју воденицу: Млеци су сада препуни, биће и много познаника, још су велике врућине, па ће тешко бити трчати по вароши и разгледати знаменитости; него се могу преко Млетака вратити, време ће тада бити погодније, а и свет ће се одвадити. Милица се пријатно изненађена трже, кад Давид спомену Римине. Она се сети Дантеа, сети се његових речи: „Франческа, муке твоје, БолеНе сузе маме оку моме“, и истога тренутка осети жудњу да види место те у љубавној несрећи са срећне љубави несрећнице. Давид се врло обрадовао, кад је видео да Милица радо пристаје на његов план. Било би му веома тешко пак да јој одбије сад једну жељу, кад је гледао да јој у свему угоди. Његова је пажња била тим већа, јер није могао а да не примети, да Милица није расположена, као што је он то ишчекивао. Али је тумачио то њиховим веома кратким дотадањим познанством