Дело

26 Д Е Л 0 срце на срцу, а оно тајно, нечујно проткивање мисли и чустава, где је оно? „Да није срећа само у замишљању права срећа, а када се постигне, онда губи драж своју?“ помисли Милица у себи тешећи се. Милица је седела крај свога вереника, али није осећала радости. Зар Милица збиља није схватила зашто није осећала радости? Зар Милица збиља није била свесна о томе да је баш у цоба, кад је хтела себе да нађе, а у најважнијем тренутку свога живота, најмање била своја? Зар Милица збиља није знала, да је сама себе изневерила? У хаосу доисли и чустава Милици је много што-шта прошло кроз главу незадржано и невезано. Ми бисмо понешто тако радо задржали, пружамо руке као дете за звездама, али оно промиче, промиче. Али понекад немамо ни смелости да задржимо, што се у нама јавља; нека протиче, нек пролази, нек буде, што „судба“ донесе. А догађаји пролазе изван нас, један изазива други, они се ређају око нас, и задржавају нас, и везују нас... XIII Прошло је месец дана од оне ноћи, када се Давид искрао из друштва и у дотле незнаној узаврелости по месечној ноћи сам пошао кући. Ноћ је и опет месечна, и Давид и опет иде сам кући. Али му се поглед не отима на месечином обасјани Дунав нити му падају Гетеове речи на ум. Чуства га не притискују: ок мисли на будућност, корача одмереним корацима и не види готово ништа око себе. Осећао се свеж и лак, као што се човек може осећати само кад постигне за чим је толико жудео, — или када му најзад пође за руком да се одрене онога, што не може постићи, или што му се чини, да није њега достојно. Тако је стигао до извора и до кладе, на коју се пре месец дана спустио. Застао је и опет, сетио се оне ноћи, сетио у недоумици и у грозничавом нестрпљењу проведених дана после ње и осмехнуо се. Мисли му се вратише у прошлост. Петнаест пуних дана он је био потпуно уверен да Милице није био достојан, да је ништаван према њој, да у њему нема ничега што би њу могло привући и придобити за њега. Било је момената, када се кајао и што је започињао: нити се он до њене узвишености може попети, нити она до његове низине спустити. Она га је, истина, учинила бољим, он је то ocehao, и истина је била, што је рекао,