Дело

28 Д Е Л О икакве церемоније сврши и та церомонија". После венчања су мислили одмах ца отпутују и да оду на море, које досад ниједно није видело. А случај је хтео, да море виде и пре венчања. Старији друг Давидов, Светозар Јовановић, који му је био већ давно кумство обећао, био је отишао на лечење у Карлсбад. На писмо своје доби Давид одговор из Ловрана, куда је Светозар сишао, да се од лечења одмара. Писмо је било топло написано. Светозар се обрадовао, што га је Давид тако изненадио и показао, да је бољи но његов глас; затим је ударио у шалу и рекао, да су Милица и Давид најбољи пример за модерну тежњу да се филозофија и право споје, као што је то и некада било, и најзад их замолио да, пошто не желе никакве параде, и пошто и тако већ хоће да после венчања дођу на море, учине то пре венчања и дођу до Реке и ту тај обред изврше. Овај је предлог Давид врло радо примио, јер му је и онако тешко било при помисли, како ће издржати оне силне на њ упрте погледе као младожења. Њему се увек чинило да је младожења смешан и себи и другима, и да је он при венчању само потребна стафажа за младу, која ту игра главну улогу. Пошто ни Милица није имала ништа против тога, то се доктор Аврам, који је био стари сват, с госпођом Даницом, Милица с тетком и ЈЂубицом и Давид почеше спремати на пут и за недељу су дана већ били на Реци. И доктору се Авраму то допало: „Баш добро, што ми се дала прилика да видим море. Досад сам само своје болеснике на море слао. И да ове прилике не би, ко зна да ли би га кад и видео!" После неколико дана Милица су и Давид стојали пред олтаром. Био је радни дан, и у цркви осим њихова друштва не бсше никога до две три непознате жене, које су виделе отворену цркву, па из побожности или из радозналости ушле унутра. Љубица се врло радовала, што је она играла улогу девера, и ако јој је то врло чудно било. Окружен само својим блиским пријатељима, Давид се одмах нашао и у ситуацији младожење и није се осећао нимало смешан. Био је весео и разговоран, Милица пак више повучена. Она је осећала свечаност дана, али јој јс то осећање долазило од спољашњих утисака, њезина душа није светковала. Није је ништа ни привлачило ни одбијало, осећало се као кад нешто чи-