Дело

КРОЗ живот 31 мирила и са свим, што је сада искусила. Али под јаким утицајима садашњих момената, она се није сећала прошлих замишљаја. Ваљада и за то, што они замишљаји ни за какву личност нису везани били. Зора се већ јавила, и Милица се дигла незадовољна с постеље. Тргла се, кад је стала на ноге и видела пред собом човека да спава. Брзо се сасвим обукла, ни лаку одећу није смела оставити на ногама. „Да ли је то тај брачни живот, о коме са толиком чежњом сневамо?" рекла је у себи и пришла прозору. Полако је дигла застор и свеж јутарњи поветарац с мора удари је по загрејаном образу. „А ово је море!“ И она се загледала у његове боје и ослушкивала његово брујање, а чинило јој се, као да ништа јасно не види, ништа јасно не чује, и она махну главом и протрља очи. „Како се те боје преливају, бледожута боја, као у наших река, па отворенозелена, затим све тамнија, док се не изгуби најзад у мрачној модрини. Како су хладне те боје и како умирујући утичу на душу! И сву ту грдну неизмерну просторију оживљују само ти ситни, бели таласићи, који се овде-онде појављују, сустижу један други и удружени, с брујањем долазе до жала. И ничега другог на тој грдосији! Нигде ни чуна, ни брода, па и сунце је закривено. Ни њега нема, да се са својим зрацима поигра с тим таласићима и да тој непрегледној пустоши више живота даде. О, море, колико си пута поређено са животом! Да ово море није слика мога живота? Пусто и празно, с тихим таласићима, обичним дневним бригама пустога, незадовољеног живота, који полако роне као таласи обалу. И је ли то живот?“ Погледала је на постељу. Муж јој је спокојно спавао. Опет се обрнула мору и дуго гледала уњ. Сунце се сад проби кроз облаке. (Наставиће се) X.