Дело

П Е С М Е Н А ПУЧИНИ. У немирним сенкама савести, На пучини усталасаног осећања, У дане сумње, непогоде, страха. Лелујају се светиљке сећања, Фар нада мутно сја, да нам навести Обале спаса и одморна даха. Али нас је страх од Језиве дубине Пучине те по којој судбе брод Плови нам сетно не знајући куд; Визије света громадан је свод, Видици нам се к'о свети чине, А посејана опасност је свуд. И путници смо туробни што гремо Кроз намргођен свет облака, чуда; Ђутање наше дубоко је, немо. Вода се морем свуд око нас пљуска, Прелива сумњом и простире свуда. Нас носи судбе мала, трошна љуска. Сима Пандуровић. ПЕТ ПЕСАМА ђења, Једна песма стара, од мога ро Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре; Моја песма бола, који се не мења, Уз године брзе и часове споре, Преко смеха, плача, Корача, корача.