Дело

34 Д Е Л О Драга: ја не знам шта ти мислиш сада, Ни да л' ћеш доћи да ти усне склопим, Да би нам скупа дух пред Богом биво. Ал’ ја бих, препун радости и јада, Да сваки атом срца с твојим стопим, И распем, као светлост, на све живо! II Сваког те дана у светлости мијем, Коју ми свето Провиђење слало; И свако јутро с чистом росом слијем, Где се још звежђе ноћи с цвећем сцвало. Вечери сваке, кад би нежно сјало Звездано јато, постељу ти свијем; И речи твоје пољупцима кријем, Што их је само небо досад знало... Грлећ’, лепоте сунца би се сећб, Зборио тихо: срце, душо, срећо, Анђеле, злато: шта ће бити с нама? Тад осећам, док срце тихо сања, Како ми љуби звук врхове грања, И мре, исплетен тобом у звездама. П. Јовкић.