Дело

36 Д iš л о ПРВА ПОЈАВА. Јовановићка, Зорка, Нина. Зорка стоји наслоњена на писаћи сто, Јовановипка крај ње, а Нина крај прозора. Јовановићка (Око 50 година, омања, обично одевена, добродушног изгледа, тип старих Српкиња): Не треба да си таква; он је баш добар. Можда је то само твоје уображење. Зорка (Има 29 година; сувоњава је и бледа, нравилних, лепих црта (на лицу), израза нешто мрачног и болесног; око усана има једну лаку, једва приметну бору, која јој ипак даје неки сетни изглед. Покрети су јој нервозни, а нд целог јој држања избија нека нехотична охолост и пркос. На себи има лаку ампир хаљину отворене боје): То није уображење, то је истина, и она ме мучи већ тако дуго и сваког је дана све несноснија. Он ме више не воли, он више није онако нежан према мени. Јовановићка: Тосе теби само чини. Он је баш добар према нама. Ето, примио је у кућу и мене и Нину и издржава нас скоро три године. Па је и оном сликару уступио (показујући на завесу позади) ову собу и потпомаже га на сваком кораку. 3 о р к а: Да, добар је према свима, али само не према мени. Кад се сетим, како је раније био пажљив и пун љубави. Увек се трудио да ми створи по какву пријатност, старао се да погоди и испуни сваку моју жељу и увек се занимао са мном... увек кадгод би имао слободна времена. А сад је сасвим друкчији, и ако је тек три године како смо се узели. н И Н а (Око 20 година, лепог, симпатичног изгледа, смеђе, бујне косе и плавих, ведрих очију): Можда зато што је по цео дан заузет послом. Видиш ли, како је његов лист сваког дана све признатији. Кажу, да ниједан нема таквог утицаја на читаоце као „Југословенска Трибуна". Јовановићка: Разуме се, зато је по мало и чудан. Није то лако: радити по цео дан и носити се са сваком алом и враном. Како који дан он има све више и посла и брига и потајних непријатеља. Није једанпут причао о томе. И ти сад тражиш да он погађа сваку твоју жељу! Е, ћерко моја, док је мој покојник био жив, угађала сам ја њему, а не он мени. Зорка (махне первозно руком): Остави ТО ! (Ходајући по соби): Ја не могу више да издржим ту његову равнодушност; она ме и вређа и боли. Јовановићка: А шта ти фали? Видиш, да имаш сваку удобност. Зорка: Па зар ми је то доста,! Ја бих била сто пута задовољнија када би он био онај стари Данило, па ма морала да