Дело

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 37 гладујем свакога дана. Више но ишта, мени је потребна његова нежност и љубав... Али што ја то теби причам! Откуд ти то можеш разумети !... Јовановићка: А што да мати не може да разуме своје дете? Нина: Он се много занимао тобом, то мораш признати. Учио те је, трудио се да те заинтересује свим оним што њега одушевљава и гледао је да те што више приближи себи. Зорка: Да, то је било раније, али сад, сад!... Јесте, давао ми је да читам, учио ме страним језицима, водио ме на предавања и концерте; и ја сам се трудила да све то разумем и заволим — више ради њега но ради саме ствари — па баш зато ми сад тако тешко и пада та његова равнодушност. Он ми је пробудио душу, па је онда одбацио ! А то боли, боли!.. (Закашље се суво и луго, спусти се на диван и притисне руком слепе очи). Јовановићка: Умири се. (Прилазијој). Знаш да ти шкоди то узбуђивање. Зорјка (нервозно, с горчином): Па нека ми шкоди ! Нека се разболим, нека умрем што пре! Марим ја ! Ваљда је стало коме до мога живота!... Јовановићка: Зорка, шта ти је? Нина: Баш си као неко размажено дете. Зорка: Ја сам и иначе болешљива, па још сад и ове душевне муке!... Не могу ја то дуго. Јовановићка: Ја ти опет кажем да грешиш кад тако мислиш. Њега су послови свег освојили. То је, ништа друго; све си остало ти сама уобразила. Зорка (нестрпљиво): Не говори више тако, молим те! Ваљда мислиш да сам онако, преко ноћ дошла до тога!... Одавно сам ја почела да назирем и слутим ту страшну стварност, а сад је већ осећам сасвим јасно и потпуно. Јовановићка: Па да је то истина, он би био сасвим друкчији према теби, бар ја тако мислим. Ниједанпут ти још није казао ниједну ружну реч. Нина: Ако ћемо искрено да говоримо, он је за ове три године био много нежнији и пажљивији према теби, но ти према њему. Зорка (устаје са дивана. Одсечно): То НИЈе ИСТИНа ! Нина: Ево, нека и мама каже. Зорка (узбуђено, љутито): Брани га само, брани! И треба тако. Он тебе и више гледа но мене. Са тобом се чак и више занима. Ко зна, да ли не би желео да си ти на моме месту!...