Дело

8 Д Е Л О Н и н а (изненађено): Зорка, шта то говориш ! Зорка: Видим ја, осећам ја све! У томе и јесте моја несрећа... Јовановићка (благо, мећући јој руку на раме): Ћути, лудо једна! Зорка: Остави ме!... (Ходајући пособи): Још данас ћу сасвим отворено да говорим са њим. Не могу више овако! Јовановићка: Бар ћеш онда видети да ниси у праву. (Чује се куцање на левим вратима.) Нина: Неко куца. Јовановићка: Ко лије то? (Прилазећи вратима): Слободно! (Улази Дамњан Стојановић.) ДРУГА ПОЈАВА. Дамњан, пређашњи. Д ам њан (Око 28 година; плав, избријаног, безбрижног лица, пажљиво везаних бркова, колмоване косе. Одевен је врло марљиво, има на себи одело отворене боје, један цвет у рупици од капута, а у рукама кожне рукавице. Често се клања и говори са афектирањем.): Клањам се! Добар дан! Н И н а (љубазно): О, ГОСПОДИН - Стојановићу ! (Пође му у сусрет). Дамњан: Извин’те, девојка ми рече да сте овде, и ја сам био тако слободан да пођем у потеру за вама. (Здравећи се са Јовановићком): Љубим руке, госпођо! Јовановићка (пружајући му руку): Добар дан! Шта нам радите? Дамњан: Благодарим! Клањам се, госпођа-Зорка! Зорка: Добар дан ! (Рукује се са њим.) Дамњан: Радо бих вам пољубио руку, али знам да ви то не волите. Врло сте интересантни кад сте тако замишљени. Зорка: Увек ласкавац! Дамњан: Али искрен. (Пољубивши Нину у руку): Госпођице Нина, спремио сам вам два изненађења. (Посматрајући све троје): Јесте чули, то је дивно: видети тако матер окружену својим лепим кћерима. Нина (љубопитљиво): Каква изненађења? Јовановићка: Извол'те, седите. Дамњан: Благодарим, журим се, сврагио сам само на неколико минута. Имам једну посету да учиним, обећао сам још. пре недељу дана. (С нагласком): Знате, мој теча, министар, упознао ме са породицом свога начелника... па сам обећао да ћу им прочитати неке своје нештампане стихове. Нина: А изненађења? Ја сам нестрпљива.