Дело

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 39 Дамњан (смешећи ce): А, је л’ те? Знао сам. И знам да ћете се обрадовати. Прво је изненађење: испевао сам данас једну врло лепу и оригиналну песму. Нина: Па то баш није изненађење. Ви сваког дана испевате по једну песму. Дамњан: Али ово је песма за коју сте ми ви дали инспирације. Нина: А, тако. Хоћете ли ми је прочитати? Дамњан: Разуме се. (Вади рукопис из џепа). Зорка: За Бога, Нина, не даш господин-Стојановићу ни да седне. Извол’те! Дамњан: Благодарим, журим у једну посету. Знате, мој теча... Нина (прекида ra): А друго изненађење? Дамњан: Ви сте баш нестрпљиви. Друго изненађење, то су руже, прве баштенске руже од ове године, и то једна врло ретка врста. Нина (радосно): Истина! А где су? Ви сте веома пажљиви. Дамњан: Осгавио сам их у предсобљу. Нина: Ја би их тако радо видела. Руже су моје најмилије цвеће. (Пође левим вратима). Дамњан (пошав за њом): Зато сам вам их и донео. Сад да чујете само песму. Ово је почетак. (Обоје застану. Чита): Спустити главу на њено чедно крило Када бих смео, срећан би' био, (Нина пође, а он за њом, настављајући читање): Њезино око сунце би за ме било. И ту би’ хтео умрети ти’о... (Обоје одлазе кроз лева врата) Зорка: По некад је баш досадан. Јовановићка: Лакше мало, могао је да те чује. Зорка: Зар кад чита своје стихове! Онда је у седмом небу. Јовановићка: Богами, не би он био рђава прилика за Нину. (Отварају се десна врата. Чује се глас Данилов: „Извол’те! Овде нас нико неће узнемиривати". Улазе Обрадовић и Аврамовић, а за њима Данило Михаиловић. Обоје се поклоне Јовановићки н Зорки, које им одговоре на поздрав и журно одлазе кроз лева врата).