Дело

42 Д Е Л О Данило: Ви им, господине, наносите штете, а не ја. Српски је народ увек био толико несрећан, да чак и оно мало помоћи што му је по нека добра и дарежљива рука пружила, то су му готовани и лопови, који су цео свој живот провели о туђем зноју и муци, безобзирно пљачкали и крали. Обрадовић (с иронијом): Ви сте, чини ми се, били већ једанпут у затвору због свога писања... Данило: Јесам, господине, зато што сам бранио право и истину и што то увек није пробитачно. Обрадовић (устајући): Дакле, нећете да демантујете своје лажи ? Данило (нестрпљиво): Нашто та комедија? Ви врло добро знате да то нису лажи. (Устаје). Обрадовић (претећи): Онда будите, господине, спремни на све. Ја сам био у сва три рата и још и данас резервни сам официр. Ви ми морате дати задовољења. Ја хоћу да сперем љагу KOjy сте МИ нанели ! (Гледа ra право у очи, да види какав ће утисак да направе његове речи. Аврамовић устаје). Данило (не скривајући осмех); Двобој!... Ви заборављате да се туђом крвљу не могу спрати своје прљавштине. Обрадовић: Ви сте кукавица! Данило (равнодушно): Нисам тако ратоборан, признајем. Сматрам двобој за једну средњевековну глупост и дивљаштво. Обрадовић: Онда ћу бити принуђен да на други начин прибавим себи задовољења, па ма то било и на улици. Аврамовић (нешто тише): И ја исто тако. Данило (смешећи ce): То вам не бих саветовао, јер имам обичај да се браним кад ме нападну. Обрадовић: А сем тога тужићемо вас суду за увреде и клевете. Неколико месеца затвора и материјална пропаст, то вам је сигурно. Данило: Узалуд вам је труд, ја сам према претњама потпуно неосетљив. Обрадовић: Али ово неће остати само претња; у то будите уверени. Знате ли ви, ко све стоји за нама!... Данило (љутито, дајући знаке да му је постало досадно то објашњавање): У толико жалосније и зато ћу вас још жешће напасти и потрудићу се да ме збиља тужите, јер знам да ви сами немате смелости за то. Обрадовић: Промислите се, господине, добро. То вам кажем. (Одлази кроз десна врата).