Дело

54 Д Е Л О Зорка (болно): Никад нисмо ни волели... Како то боли!.._ (Жучно, нервозно): Чујеш ли, не говори тако! Ја те нисам обмањивала, ја сам те волела и ја те још увек волим. (После краће паузе,. умирујући ce): А ти, када ме више не волиш, значи да би хтео... (Узбуђено, кроз сузе): Дабоме, зашто онда да смо заједно!. . Данил о: Не, ја ништа нећу. Ми ћемо живети и даље као и до сада. Зашто и не бисмо? Можда ћемо ипак једнога дана увидети, да је и ово била љубав, и да је она у браку увек таква: с времена на време жудња и загрљаји, и онда опет стари живот. Зорка (жучно и с горчином): Никад! Ја могу само једно да увидим: да је разочарање удес свих оних што верују у љубав. (Кроз лева врата улази Мплутин). ДЕВЕТА ПОЈАВА. Милутин, пређашњи. Милутин (ужурбано): Да није госпођица Нина овде оставила СВОЈ шал? (Спазивши шал на дивану): А, ево га. (Узима шал и говори њима, али у своме расположењу и не обраћа на њих пажњу, те више изгледа као да говори са самим собом. Узбуђено и весело): Да ВИДИТе само како је напољу лепо! Мирише багрем, јоргован, ваздух! (Одлазећи, одушевљено): Ах, како је диван ЖИВОТ у пролећу!... (Чује се његовопевушење али све слабије). (Данило се наслонио на сто и гледа замишљено некуда кроз прозор, а Зорка седи нагнута, клонула и тужна). (3 А B Е С а) I