Дисциплина Морал Част

смемо бити једнострани: само кажњавати или само хвалити. Тиме се квари трупа. Млађи мора осетити да ми можемо и »опалити« и помиловати. Али никад ни у једној прилици не смемо ударити на част свога млађега; да га понизимо, или обешчастимо. Ако би се то случајно у љутини десило; дужност је да се одмах извинимо, па ма то био последњи коморџија у војсци. У питању војничке части, подједнако је часно бити прост борац у рову и генерал. Тако се схваћала част у нашим ратовима и у српској војсци. Наше војводе и ђенерали и ако нису трпели сувишну интимност, нису се никад устручавали ни стидели да се рукују са простим војницима; а такав поступак у неким европским војскама био би нечастан за тако високе личности. Никад не треба претеривати. Лук сувише затегнут лако се пребије; точак сувише притегнут укочи се. Исто тако не треба претеривати у другом правцу и за мале заслуге давати велике награде, јер ће се млађи навићи да олако долазе до награда и на тај се начин размазе. Ако је старешина јаке воље и спреме, ако је трезвен а при том човечан (ако воли своје људе); ако је доследан, хладан и смео постаће ауторитет својим млађима и његов престиж биће најсилније средство да влада својим људима. Морамо пазити да нас велико поверење не учини несмотреним, ни велико неповерење нетолератним. Не поверовати брзо; видети све својим очима и проверити све; радити лагано и не плашити се сенке. »Карактери раздражљиви и уображени имају мало успеха. Бити хладан највећа је одлика човека коме је суђено да заповеда. У владању собом лежи један од главних услова савршенства идеалног човека. Људе треба водити гвозденом руком у свиленим рукавицама.« Старешина мора имати осећај мере докле иде дисциплиновање а кад почиње давање полета својим људима. Мора знати да одред-и моменат кад he од својих ученика створити своје сараднике; јер ипак неће их целога живота третирати као ђаке, »Успех у животу зависи од