Дијалектика природе

топлоте која је постојала поред резерве силе не додати првобитној резерви силе него од ње од/зети- Иначе би морала сунчева топлота појачавати |ћривлачну силу земље кад та топлота насупрот привлачној сили земље испарава воду и пару диже у висину; или 6и топлота усијане гвоздене цеви кроз коју се проводи водена пара морала појачавати хемиске афинитет кисеоника и водоника, док га она напротив паралише. Или, да се иста ствар објасни на други начин; узмимо да маглинска лопта пречника г, дакле запремине 4 /з пг 3 има температуру (. Узмимо затим да друга маглинска лопта једнаке масе има на вишој температури Т већи пречник К и запремину 4 /з л:К 3 . Очевидно је да Т.е у другој маглинској лопти атракција, механичка као и физикална и хемиска, тек онда моТи дејствовати истом силом као у првој лопти кад друга лопта спадне са пречника К на пречник г, тј. кад израчи у васионски простор топлотну разлику Т-}. Топлија маглинска лопта згуонуТ.е се доцније него хладнија, следствено топлота као сметња згушњавању није плус него минус „резервне силе". Хелмхолц је дакле направио пресудну рачунску грешку када је претпоставио да је могуКе сабрати атрактивне облике кретања са неком количином репулзивног кретања у облику топлоте и тим сабирањем увећати збир атрактивних кретања. Доведимо на исти знак сву ову „резервну силу", како теориски могуку тако и опитом доказану, да би тиме омогукили сабирање. Како ми данас још нисмо у стању да преобракамо топлоту тако да место њене репулзије ставимо еквивалентну атракцију, то морамо извршити ово преобракање у оба облика рривлачења. Кад то учинимо ставикемо наместо опште силе привлачења, место хемиске силе афинитета и место топлоте, која Је као такза поред њих посто Јала Још у почетку просто збир репулзивног кретања или збир такозване енергије, што се налазила у гасовитој лопти у тренутку њеног осамостаљења. С тим се слаже и Хелмхолцов рачун

50

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе