Дијалектика природе

„наљућено ја", да се „појављује на сваком телу кад Је оно раздражено” (МаЈигрНПозорНЈе, § 324, Додатак). Па ипак је главна мисао истоветна и Хегелу и Фарадеју. Обојица устају против схватања да електрицитет није стање материје него нарочита, апартна материја. А пошто се у варници електрицитет јавља привидно самосталан, без икаквог страног материјалног супстрата, засебан, а ипак чулно осетан, то су оИи, због тадашњег стања науке, морали доНн на схватање, да је варница ишчежљив облик појеве неке „силе" тренутно од сваке материје. За нас је наравно загонетка решена од кад знамо да заиста између металних електрода у варничном пражњењу „прескачу метални и да слетствено „нарочита материјатура напетог тела” заиста улази у процес. Као топлота и светлост, тако су, као што је познато, и електрицитет и. мегнетизам испрва схватани као нарочите импондерабилне материје. Позанто је да се за електрицитет убрзо дошло до схватања да собом претставља две супротне материје, два „флуида", један позитиван и један негатизан, који се у нормалном стању узајамко неутрализују док су одвојени један од другопа такозваном „електричном раздвојном силом". Слетствено два тела се могу напунити једно негативним друго позитивним електрицитетом; кад се таква два тела повежу неким трећим, гроводним телом онда се врши изједначење напона или нагло или путем трајне струје, зависно од околности. Нагло изједначење показало се просто и очевидно, али је објашњење струје задавало тешко Ке. Супротно најпростијој хипотези, да се у струји креће свакад или само позитиван или само кегативан електрицитет, Фехнер и, опширкије Вебер истакли су гледиште, да у затвореном колу струје увек једна поред друге две једнаке струје позитивног и негативИог електрицитета у каналима између пондерабилних мо.лекула тела. Исцрпном математичком обрадом ове теорије Вебер је најзад дошао и дотле да помножи неку, овде није важно коју, функцију са једном ве-

78

Фридрих Енгелс, Дијалектика природе