Доживљаји и радови проф. Д-Р. С. М. Лозанића : споменица његове осамдесетогодишњице, од 24 фебруара 1847 до 24 фебруара 1927 год. (стари)

51

неки свештеници и један саветник беху неписмени људи, Та велика неписменост долазила је отуд, што за време Турака није било школа у Србији. Кад је универзитетска стручност заведена, од свршених студената хемије, половина иде у наставнике средњих школа, друга половина иде у практичне лабораторије или у фабрике, а најодличнији, обично асистенти, одају се науци,

Суровост светског рата и наш је Хемиски Институт осетио. У дворишту, пред његовим прозором, експлодовала је једна граната, и земљу је бацила кроз прозор на једну вагу; а улетело парче гранате разбило је један стаклени апарат и у књигу се забило. За време окупације, много је што шта из Института однесено; ствари од платине и злата, метеоролошки апарати, микроскоп, једна вага, тегови, неке књиге, итд. Али опет зато, био сам са поратним стањем Института задовољан, јер је физички Институт много горе прошао.

ли ми је од свију школских доживљаја најлешпу уснпомену оставио онај, кад су ми моји универзитетски другови приредили прославу мог педесетогодишњег професорског рада (1922). Том приликом одржана је свечана седница у великој дворани Новог Универзитета у присуству Њ. В. Краља, Њ. С. Патријарха, Председника Владе, Министра Просвете и многих других цењених гостију. У тој седници поздравили су ме; Ректор Универзитета, један Академик и један мој ученик. Сем тога, том ми је приликом подарена титула почасног доктора философског факултета, предана ми је споменица мојих пријатеља и поштоваоца о мом педесетогодишњем раду, и дат ми је орден Св. Саве првог реда, којим ме је Њ. В. Краљ благоволео одликовати, На банкету и преко писама многе су ми честитке изјављене, Моја је слика том приликом на платну и од бронзе израђена, а ти се оригинали у Хем. Институту чувају.

Поводом ове моје педесетогодишњице, Хемиско ме је Друштво у својој свечаној седници изабрало за свог доживотног почасног председника, и предало ми је украсно укоричена моја дела. Савез Срп. Земљорад. Задруга истакао је тим поводом моје заслуге за наше задругарство, и захвалио ми се као свом доживотном почасном председнику. Кад сам стављен у мир (1924), приредили су ми другови философског факултета на растанку другарску вечеру. И то ми је био мој последњи професорски доживљај. Моји професорски напори у времену од 52 године, огледају се у листи мојих радова.

Сем ових мојих доживљаја о развоју хемије на нашој највишој школи, доживео сам у овом дугом времену промене и у самој науци. Кад сам ја учио хемију, правило тројно било је једини рачун, којим се та наука служила, Данас, пак, помоћу физике и математике решава хемија питања о бићу материје, Кад сам ја учио хемију, бактериологија није постојала, Данас, пак, та важна наука открива нова сићушна бића и по-