Доситеј Обрадовић у Хопову

54 Рлава ХЛУ Манастир и монаштво у сећању 395

Последица рацијонализма беше и то, да је онај Ј7 који је некад „гутао“ легенде и све што је у њима нашао слепо веровао и на њима „горке сузе проли: вао“, сад те исте легенде прогласио за „бесловесне – басне“, за „згадне и ерамне абуле“. Говорећи о | житију преподобног Пајсија, у којем се прича, како је он својега ученика нудио да пије воду у којој је опрао Христу ноге, у раздражености вели Доситеј: „Глупи и најсујевернији египетски дервиши би ли могли смешвију и луђу басну измислитиг“ (Жи-

вот |, 86).

Из свега се овога види, да између Доситеја од г. 1758 и Доситеја од г. 1183 има огромна разлика. То су, управо, два Доситеја који у схватању монаштва стоје један према другом на супротним крајностима. Оно прво је најивни, Фантастични, сентиментални Досптеј, ово друго животом и искуством прекаљени, науком и Фисософијом просвећени Доситеј. Размак је од једног до другог одиста велик. Само број година, не може нам објаснити ову огромну еволуцију. За, разумевање тако даљне еволуције треба узети у рачун и ове чињенице: пред еуд здравога разума Философије просвећености дошла је једна установа Средњега Века, и онда, та је установа у Доситејево доба. била одиста у врло траљаву стању.

Бављење у манастиру је дало градиво за једну од најлешших глава у ивоту и прикљученијима. ИМ последњи посао у овом мом раду ће бити, да, на основу архивске грађе, критички пропратим Доси"тејево причање о свом животу у Хопову, у глави „Ево ме међу калуђери“.

Већ сам пре рекао, да је Доситејево приказивање | хоповеких прилика стварно и тачно. За тако приказивање били су сви увети ту, и морални и психички. У предисловију обећава Доситеј: „саму ћу истину љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с топлим и чистим срцем желити и тражити“ (Живот Г, 7).