Др Лаза Пачу : животописне цртице : са две слике и посмртним говором г. Љубе Јовановића

23

Пре свега, Лаза је био трудољубив ђак из неусахле љубави према науци, којој је остао веран до своје смрти, а тако исто непокољебљиви пријатељ људства а међу овим особито свога, српскога народа. Он је исто тако био уверени радикал, чврст у свом, на широком научном основу базираном уверењу, и спреман на жртве за њ, само до безбедности личног и моралног опстанка, саобразна цивилизованом човеку и друштву.

Лаза је на универзитету сачувао глас марљивога ђака, тако, да су га професори запазили и заволели. Поред своје струке, он је вредно проучавао и економију, пратећи уза то, стално и социјалистички покрет и литературу. Он је први после Светозара савладао цео Марксов „Капитал“, а за њим други, опет новосадски ђак, покојни Бранко Михајловић, доцнији лекар округа београдског. Ми други према тим „феноменима“ спотицасмо се на пола или трећину пута о хегеловску дијалектику те социјалистичке библије.

Цирих беше за две деценије права социјалистичка колонија Срба ђака, поглавито из Србије. Кад због свог одметништва од прописаног „благонравија“ Светозар Марковић изгуби „правитељствену“ штипендију, он пређе у Цирих на технику и повуче за собом масу ђака у „слободну Швајцарску“, па међу тима Лазу и Нинковићеве из Новога Сада и друге.. „Слободна Швајцарска“ а нарочито Цирих беше тада за Србе ђаке права „Слободија“ и с тога, што се многи револуционарни руски ђаци онде школоваху. У њиховом друштву, проткано женскињем, Пера Тодоровић је научио више руски него да је ишао у саму Москву; исто тако од њих је прихватио сав „Нихилистички отров“.

Дружење са даровитим беседником и непоправљивим револуционарем Михаилом Бакунином дало је српским социјалистама онај оштар, резолутан темпо у њиховом потоњем раду, коме је на родној груди одредио правац Светозарев реализам, отпочет у Омладини Српској и боље развијен у Србији. Бакунизам беше пролазна младићска грозница. која је свој врхунац прославила у отимању нихилисте Нечајева од