Др Лаза Пачу : животописне цртице : са две слике и посмртним говором г. Љубе Јовановића

"62

Приликом претресања општинског буџета угледао сам Пашића као првога председника београдског, који је изишао са правим експозеом, у којем су са вишега гледишта изнети, не само актуелни технички радови, него и социјални задатци, како их поставља ново доба општинама. Томе је скоро тридесет година, а код нас се и данас може чути од високих наших политичара омаловажавање „комуналне политике“, што у ствари значи њихову заосталост. Пре поменутога доба пак општинска политика исцрпљивала се вештином захватања кметовских и одборничких столица, намештањем својих људи за чиновнике, повећавањем њихових плата и кресањем „ненаших“, одређивањем цене хлебу, додељивањем разних лиферација, откупљивањем земљишта и т. д. Два пута је Пашић бивао председник, али увек сувише кратко време, да би ишта почети могао а камо ли да што уради. Он је потребнији био у министарству. Пачу пак могао је, и према самим тадашњим приликама, дуже остати на положају преседника општине и, према мојој оцени, ту више испословати него и сам Пашић. У великим градовима у Немачкој па и Француској на та места су скоро редовно постављани техничари. Пачу би управо због тога био згоднији од техничара Пашића, што се не би сувише везао за велике техничке радове па превиђао социјалне, санитетске, просветне и хумане захтеве Београда, који је баш у тим правцима почео нагло бујати.

Чуо сам и Пачуа као одборника општинског, који је у буџетској дебати показао најпотпуније схватање задатака велике општине и престонице као што је Београд. Према оном што је урадио у монополу и доцније у министарству финансија, и она његова метода одлучног и непоколебљивог рада, који неће да зна за сметње и компромисе, могао би се очекивати прави препорођај Београда.

Сећам се врло живо и данас мога првог познанства са покојним „Кума-Милованом“, ускоро после његовог избора за председника београдске општине. Упознао ме је с њим покојни Пера Тодоровић код „безобразног Васе“ (тадашња „Касина“).