Дубровачка трилогија

НА ТАРАЦИ 107

Биће нешто закркло!

ГОСПАР ЛУКША

као горе, мрмљајући Закркла му душа! (Потеже, потеже, пак на! плави дим извукао се испод пробуђене жеравице и полако, усправно, подигао се у мирни ваздух, као кад гору ошћеле

у Мата Криле на Гиману. Једна лађица мирно сијече позлаћени залијев, у ком се загледала тамнокоса Петка.) Ето...

ето... ДУМ МАРИН уздахнуо, као да се и он уморио Браво, да! ГОСПАР ЛУКША бацио пуна уста дима према чистој плавети, пак говори један стих, као да се нечеса спомиње

„И небу иде, што је с неба дошло!“ (Дум

Марину) Откле је пак тог...

ДУМ МАРИН зачуђен а најеђен, подигао руке пут неба.

Откле... И још ме питаг!... А ко је оно рекб (декламује с патосом подигавши се са стбца)

„Заман се пење тешки дим с отара, До глухог неба, што се раји смије“...

ГОСПАР ЛУКША

машући нехајно и ускошено руком

Доста!. . Доста! — Пристрашићеш ми голубе!... ДУМ МАРИН

пада на се у сточић, ни да си га полио водом, па стиснуо руке испред уста и тихо зацвилио, као да шапће у исповиједаоници: И ови је човјек био пјесник, државник, исприд цара нас бранио и свака његова ријеч, сваки његов стих палио како жерава — и вас Народ ћио полећет за њиме, пак...