Дубровачка трилогија

106 ИВО ВОЈНОВИЋ,

шено од нечувених ријечи, што му се нижу из дрхтава пера. Сваки пут, кад престане писати изреку, што му је добапио госпар Лукша, скромни писар опетује задње ријечи, а сваки пут другачијим изразом, то јест, како му то допушта оно јато ситних мисли, што му се уз посао завитлало око отупљених мождана. Јер, ваља знати, да му се у глави још све ори од вике и препорука старе дјевојке Марије, која се покарала јутрос са сусједом што јој је кокош од „кончинчине“ скочила у купус капетана Божа ( — ох! они блажени купус! —). — А феста Св Михајлар — зазујало опет у празноме кутићу престрашене памети. И ето ти на, цијеле прочесијуни „бешкотина“, „дуплијера“, „ботиља“, упредикатура“, „розолина“ гдје слази, блијешти и на бијеломе листу игра весело као дозивљући јаднога писара, коме већ у ушима звечи мало михаљоко звонце, што дозивље и боре п чемпресе и маихољице па и живе и мртве на „тратаменат“ у госпара пароха. — За срећу да се госпар Лукша замислио и загледао у чибук, јер „алтрименти“ не би Дум Марин разумио нити словца. И он уздахну, погледа госпара испод очала, као да му — Боже прости! — говори: — „Ласно теби „детавал“ књижурину: „зЗашто су властела под сврху Х1Х вијека нестала у Дубровнику“, кад ти је кућа пуна кокоши из Жупе и лонзе из Стона, а вина!.. . Боже мој! нигда, како овега годишта! Пак! зашто су пропала!... ох! бела! јер нијесу ћели, а ни знали, чувати своје, како ти, драги мој госпару Лукша, јер тако, јер овако“ = = = и све то бребоњи, пишти, ври, у лубањи Дум Марина, као да си заклопио муху „брецуљу“ испод празнога жмула.

А госпар Лукша још увијек замишљен вири у чибук, одакле више ни прама дима.

Дум Марину се напокон додијало. Задречио задња слова госпара Лукше баш гласом, као кад запјева „ОПотппивз “оЂавешт“ с олтара:

— =— брез жеља п брез по-са-ла! (Дум Марин рече и задува као из мијеха жмирећи мало на херо над бијелим листом, рекао би: сликар се наслађује дражести задњих црта гласовитога киста.)

ГОСПАР ЛУКША

притиснуо руком пепео у лули, пак опетује нехајно

Јес'!... „брев воље, брез жеља и брез посала!“ — И ето ти ту! (па још бршка по пепелу, а устима дува и увлачи, — увлачи и дува.)

ДУМ МАРИН

који се загледао у ту борбу с удунутим чибуком, па некако важно, али бев изражаја