Дубровачка трилогија

Иво ВОЈНОВИЋ а!

стима, он их све „види драмски, као на позорници“: „Та тачност сценске визије, каже он, то је сва моја поетика“л Тачност визије, и психолошка верност. у

Војновићу је често приговарано да неверно приказује „историску средину“, нарочито у Омрти Мајке Југовића п у Лазаревом Васкрсењу. Прекор изгледа оправданији што се овот другог дела тиче. Сувише свежа данашњица тешко се даје изнети на позорницу. Она још није зрела за уметничко препроизвођење, ма како оно било надахнуто. Блиска, стварност спутава машту. Док је нама цела она „песма“ на крају Васкрсења тако чудно звучила у убогом старосрбијанском селу, дотле је француски превод — баш због ње — наишао на допадање код читалаца који су далеко од реалних догађаја. Али може ли се, с друге стране, песнику порицати право да има своје тумачење народне легенде, пи више лиризма него што смо га ми навикли налазити у народној песмиг У Војновићевој Југовића Мајци има нечег од племићског идеализма његових дубровачких јунакиња. Али, није ли и сам народни певач створио своју Југовића Мајку, свог Краљевића Марка Ми од уметника тражимо само психолошку истину, ону вишу, уметничку реалност, а не историску (у колико се до ове уопште може доћи).

Њу Иво Војновић даје у необичној мери. Он уме да погоди драмски моменат, да укрсти струје чије трење даје варнице живота, и то не самоу призорима од великог замаха, као што је Орсатов говор, него и у ситним појединостима, кадрим да обасјају целу једну ситуацију. као што је млекаричин глас на крају АПопз епјат, који нас из трагичне атмосфере оборених идеала преноси у сурову стварност увек победничког живота.

Тај сукоб између тежње и стварности, та фа-

: Разговор са песником, у Политици од 8. маја 1927.