Дубровачка трилогија

хип МИОДРАГ ИБРОВАЦ

талност традиције и расе струји у крви свих Војновићевих јунака. Они од ње не умиру увек, али им она не да живети, а то је можда трагичније од смрти.

Што Војновићев драмски нагон долази до пуног израза, што његова дела представљају тако савршен склад реалности, осећајности и маште, склад идеје и форме, што му је диалог тако драматично брз, пун покрета, он има да захвали својој великој књижевној и општој култури, која му је дала најређу уметничку особину: моћ одабирања и сажимања. Ми се овде не можемо упуштати у испитивање књижевних утицаја у Војновићевим делима, — предмет међутим тако привлачан. Цео свет је код њега запазио жиг латинског генија, им он нам је сам поверио своје латинске узоре: Дантва и Манцониа, којима се могу додати Д'Анунцио (са својом вербалном екстазом) и Ростан (са Сирановом перјаницом). Али он је говорио и о Дикенсу, Метерлинку, Толстоју, и, нарочито, о Ибзену, чијем Росмерсжолму дугује замисао Трилогије (срећом, без ибзеновског протестантског мудричења) и о Вагнеру, чији се мотив одмазде пи искупљења, и сама драмска техника, назиру у Еквиноцију п Смрти Југовића Мајке. Свакако, он је на латинском Западу научио тајну да стилизује своје пеизаже и призоре, да са два потеза карактерише једну личност ; али, ако је калем туђ, сок потиче из роднога тла. Сок често сувише бујан. Вербално богатство заводи песника до извесне реторике, и извесне прециозности, која подсећа на његовог барокног претка, ЂБорђића. Има у Војновића овда-онда нечега одвећ сјајног, китњастог, чипкастог, што нас, у осталом, не вређа, јер одговара његовој у основи ведрој поетској природи, оној „блаженој лакомислености“ о којој сам говори и која га чини закаснелим чедом Ренесанса. Реторски лиризам тако је опасан за драму да му ни уметник Војновићевог кова није увек кадар одолети. Али он му бар не смета да