Дубровачка трилогија

Иво ВОЈНОВИЋ, ХхП

верно слика своје јунаке: „Лијепа си, — каже Орсат Деши, оцртавајући је у две поетске фразе, — лијепа си како смрт!... и охола: исте пријезирне усне што се не љубе, — и оне исте пребијеле руке од мрамора, што чупају лишће живота...“ Војновићев стил увек има свој звук: нешто живахно и милозвучно као што је цвркут чијота, и у исти мах уздрхтало и сетно као што су чемпреси на Михајлу. |

Ако ипак није приступачан најширем кругу читалаца, то је због наречја којим говоре његове личности, — и из кога је он у овом издању уклонио многе италијанизме. Орећом не све, јер су они саставни део мелодичности његове фразе, и већ су усађени у нашем памћењу.

И кад је највише националан, он остаје уметник у европском значењу речи. Зато је од свих наших писаца најпознатији на страни:. Превођен је на све словенске језике, и на италијански, француски, немачки, енглески, шведски, румунски, и игран на многим страним позорницама, нарочито у Прагу. По Еквиноцију — чији је „симфониски интермецо“ дао Станислав Бинички — написао је Франц Нојман, директор Опере у Брну, једну успелу лирску драму, као што је Стеван Христић музички тумачио Сутон.

Рођени романтичар, у најлепшем, лирском смислу израза, у исти мах видовит и опсерватор, Иво Војновић страсно воли живот. Увек високо надахнут, он је славио прошлост да би њоме обасјао будућност. Духовни аристократ, он је прожет дахом народне поезије као његов убоги сељачки брат. Национални бард, он остаје човекољубив и општечовечански. Ако своју књижевну вештину и свој утанчани укус дугује латинском генију, он

: В. библиографију у занимљивој књизи Г. Драгутина Прохаске О Шеснику Слободе (1918). О Војновићу су у Франпуској писали Камиј Моклер и Филеас Лебег,