Дубровачка трилогија

124 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПОЂА МАРЕ

уздахне и заклима главом, а руке јој пале у скут. Како свеђ!... ТОСПАР НИКО зауставио се код улаза. Дунке... слуга!...

ГОСПОЂА МАРЕ подигла се, тиха, али као да јој се глас и руке мало тресу. Нико!... прости, знаш!... (сметеним посмијехом) што сам лушка! — Откад идеш пе свијету... свеђ ми је било трудно... ма нигда, како — данас!...

ТОСПАР НИКО

доходи нехотице према њој, мрмљајући; види се, да га нешто мучи у неизмјерној дубини

Лудно!... ГОСПОЂА МАРЕ дошла до њега, као горе И ја сам то рекла!... Ма... што ћеш!... Стари смо... (тише) Свако годиште старији!... (Ставила му

једну руку на раме) Не можеш остат 2

ГОСПАР НИКО

уздрмао главом, пак склопио очи. Тврдо Не! ТОСПОЂА МАРЕ

као горе, пуна мисли

Биће зато, што Груж није више... Груж!

ГОСПАР НИКО

муклим презирним смијехом

Бацили су Лорка !