Дубровачка трилогија

НА ТАРАЦИ 125

ГОСПОЂА МАРЕ

забринуто и тише и ближе

Насули су море испод шкара 2!

ГОСПАР НИКО

тврд, далеко

Присјекли су Нунцијату!...

ГОСПОЂА МАРЕ још тише Јеси ли чуо јутрос... (као у страху) Заввиждала је!... ГОСПАР НИКО гласом, као да сухо грање штропоће у вјетру

Хе! хе!... жељезница !!...

ГОСПОЂА МАРЕ удаљује се од њега, пак иде полако до капелице, Видиш, — дошла је и она. (Као у великоме јаду стисла рамена) Пођи!... пођи!... Тамо је све ново, пак заборављаш, — а одиг! — Све пристаро, пак те боли. (Вауставила се пак се обрнула према њему. Драго) Ах, да нас чују, Нико!... Ругали би нам се!...

ГОСПАР НИКО

узео опет ковчежић и огртач. Бешћутно

Хе! хе! -— Домало неће ни то. (Одлазећи) Адио, Маре!... (Оде не погледавши је.)

ГОСПОЂА МАРЕ

Адио, Нико!... чувај се!... (слуша му далеке кораке) Нешто га боли. (Прошла је руком преко чела) Још га видим!... како је био лијеп п весео!...

(вамишљено) Нијесам још никога питала: је ли поспједио! (Упућује се према дну с уздахом) И он је послушао наше старе. — Сам... сам... (Паува. Пошла