Дубровачка трилогија

126 Иво ВОЈНОВИЋ,

је усред тараце. Сав жар запала и неба и мора и раскошни видик онога зеленога раја од Монтовјерне до Стона опколио је самотну, тужну, сиву приказу слијепе госпође. Уздахнула је дубоко.) Ах!... како лијепо воња Петка! — Да ми је виђет!...

ГЛАС ВУКА с пута Хеј, младићу!... отвори ми магазин!...

ГОСПОЂА МАРЕ

пригнула главу за далеким гласом

Не разумијем... ВИЦА улазећи

Ну ти је!. . Ма брава!... како ми се лијепо прошетала.

ГОСПОЂА МАРЕ

као горе

Ђе је пошб госпар Лукша 2

ВИЦА

пратећи је до стола

Шета се с госпаром Дум Марином! (Госпођа Мара сјела и нашла опет своју бјечву. Ах! знате ли, госпо Маре, дошб је они, што иште Јелу,

ГОСПОЂА МАРЕ брижљиво

Чувај ми је, знаш! — Нећу лудости!... а какав је ВИЦА презирно

Како сваки Конављанин !

ГОСПОЂА МАРЕ

са смијешком

А што си тиг — Принчипесаг — ехг!... густа ме та !