Дубровачка трилогија

НА ТАРАЦИ 197

На улазу ђардина појавила се Ида с великом китом горског цвијећа и торбицом у руци. Дошуљала се полако, пак ставила прст на уста, да Вица не говори.

ВИЦА што ју је угледала и хтјела би говорити, али не смије, пак весело

Ох!... ГОСПОЂА МАРЕ

плетући бјечве Што ти је ИДА у једноставној сивој сукњи модернога кроја и с љетном блузом од бијелога батиста с црним пикњама, а тамно модром краватом под енглеским огрличем. На глави „сапоМег“ од сламе. Испод њега вири млађано, бљеђахно фино лице с великим модрим очима. Омеђе косе подигле се на затиоку. Висока је. Кретње једноставне, дражесне. — Приближила се хитро иза гђе Маре, пак једном руком пружила јој киту вријеса остајући сасвим за њоме. Промијенила мало глас, пак опонашајући стару дубровачку дјечју игру, шапће

у аде не иу ас

ГОСПОЂА МАРЕ

која је цвијеће дубоко повоњала,

Ах !... (Обрнула је главу прама гласу, пак љубавним давним смијешком наставља шалу) „Ђе стојиш>“

ИДА као горе „На тараци“.

ГОСПОЂА МАРЕ као горе „Кога имаш 2“ ИДА кога горе

„Једну злу тетку, која ме не ћути!“...