Дубровачка трилогија

НА ТАРАЦИ 181

ИДА ставила руке на срце, да му утажи куцање, пак још продирније, а блиједа у лицу

Да ти речем, тете: идем у Америку...

ГОСПОЂА МАРЕ

климајући главом

Нијеси ти за то!... не, не...

ИДА ускликом

Ах!... како ме добро познаш!... А... како би било, да ти нешто пролегам > (Затрчала се до мирца, гдје је ставила торбицу, пак хитро извадила писмо.)

ТОСПОЂА МАРЕ сјела у стоцу, мрмљајући

Нешто ти је у гласу... хм!... не разуми-

јем... (у себи тужно) као да и она одлази... (Воња вријес, што је на таволину.) ИДА Сад ћеш чути!,.. Ма — слушај ме добро...

(чита јаким, школским нагласком) „Цесарско краљевско покрајинско школско вијеће“...

ГОСПОЂА МАРЕ

намрдила се Што је то2г!...

ИДА смијући се Нија нашки, не, — ма разумјећеш исто. Дакле, „ријешпло је, да именује тоспојицу Иду грофицу Лукари — Волко (проблијеђела је, али смијешком на уснама гледајући поврх листа на старичино лице) — прнивременом подучитељицом...“

9»