Дубровачка трилогија

152 Иво ВОЈНОВИЋ

ГОСПОЂА МАРЕ

подигла се мрка, узрујана

А то хоће ријет2...

ИДА бацивши лист на таволин, пак приљубивши се уз њу, живим, тронутим и брзим гласом

Хоће ријет, да кад је кућа празна, а мајка стара, — па кад се нећеш продат за динаре ни кмету богатуну, ни туђинцу, ваља чинит, што си, тете Маре, рекла ти: ваља трудит... ваља бит... мештриња. —

ГОСПОЂА МАРЕ

узмакнула је, па дрхтећи дошла до стола, и ту се свалила, као да нестаје у дубину Мештриња!... ти2!... непућа Орсата Великога!... ИДА блиједа а тврда као плоче оне тараце, наслонила се обадвјема рукама на таволин. У гласу је велики, глухи мир Реци радије: ћи Влађа Лукари — Волка, који је умро неђе у ошпедалу у Цариграду, владика дубровачка, грофиња аустријанска, брез коца ни конопца, ессеђђега еј ессеффега, — а сад привремена подучитељица на Пилам с годишњом платом — како у декрету пише! — од 850 фиорина... ха! ха!

ГОСПОЂА МАРЕ

као горе, изгубљена усред невидљивих ствари

Ја видим гласове свијех, — свијех, како ти, што видиш чељад живу. Џа и сад, кад те слушам, "чинило ми се виђет думну... нашу родицу... Ох!... била сам дијете, — кад су ме повели у Три цркве... јес!... јес!... имаш глас Марије Паоле .,,