Дубровачка трилогија

142 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПОЂА КЛАРА

сједнувши и она

А зашто би, кад „капетанат“ не чини него оперета! (Госпођа је Лукре дошла до њих, пак сјела. Разговарају се.)

ГРОФ ХАНС

на десну, тихо Лидији хинећи велики нехај, али нламен му у очима

Немој ми рећи: не! — Сутра или нигда!

БАРУНИЦА ЛИДИЈА

смијешећи се, а шетајући се безбрижно с њиме

А да одговорим: нигда 2...

МАРКО ТУДИСИ

малашан, плавокос, аристократског профила, суморних очију а прелијепих рука, разговарајући се с Емицом и с Ором горе доље по тараци. Ове троје пуше цигарете.

У партеру ће нам сиједат сквадра, арчидука и амираљ! — Дакле2!...

ЕМИЦА наивно Марку

Да знаш, Марко, што ме страх! — А мајка хоће да будем а Та С]ео де Мегоде... Говори, да јој сличим!

БАРУН ХОСЕ

који се приближио Емици с дрским смијешком

Ох!... Не још сасвијем!... (Омијех;

ОРЕ

стисла се ув Хосеа, као престрашена.

Ах!... гледајте дон Хосе... (показујући му затиок) Ту нешто лази... ту... ту...

БАРУН ХОСЕ гледајући јој у врат Тп хџегтдаа!... ништа!