Дубровачка трилогија

АТЛ.ОМ5 ЕМЕАМТ5! 7

помно и врати се до тацуна, махнувши рукама по ваздуху.

Није презир, али заклео бих се, да би рекла „умукли !“ —

кад би смјела! Чим је затворила врата, ето опет оне при-

душене тишине, оног мира као и прије. Луција узме опет

тацун па трхолећи, од помње и од старости, пде према вратима на десно. У то

ГЛАС САЛАТАРИЦЕ испод прозора завиче Салате, жене! ЛУЦИЈА

тик до врата једито Присјела ти!

И оде. — За затвореним великим вратима у средини, чује се један глас јаснији од других,

ГЛАС ОРСАТОВ Хоћете ли, да га зазовем !

ТЛАСОВИ Не! Не!... Нека! Нека !

Пауза. Мукли задушни шум.

ГЛАС ГОСПОЂЕ АНЕ

из собе на лијево, слаб, тугаљив а бешћутан.

Луција!... Луција!... ОРСАТ ВЕЛИКИ

раствори у један мах велика бијела врата, коо да ће излетјети, али опет хитро се обрне према зјалу црног отвора, пак држећи једном руком крило растворених врата, а другом тешку дамашкану драперију, која покрива цијели отвор невидљиве собе, баца ријечи у нутрину, сваку тешку, горку, распаљену као крн, што му је сва скочила у лице, као гровни јед, што му је затегнуо све живце и стиснуо обрве, испод којих спјевају велике, несталне, пламтеће сиве очи. Његова је ношња као она млађих оног времена. Чисти ампир. Лице сасвијем обричено, само залисци пружају му се до пб лица. Коса је просиједа, густа, на зврке. Велика као у мједи саливена уста, падају презирном, дубоком цртом.