Дубровачка трилогија

6 ИВО ВОЈНОВИЋ

(чина ти се, да још ћутиш воњ тамјана, кад су га каноници окадили и однели!) — превлада и оне ситне, немирне гласове; пак чиопе закријеште као махните, а салатарипа мирно завиче у празну улицу и у топли запал: „Салате, жене!“ -

Тај природни живот самих звукова и нијемих разговора мртвих ствари потраје, колико би прегледао сву собу и поздравио сјајно небо, што се стере, смије и шали над кобним градом. Џак — велика се бијела врата отварају. Невидљива их је рука растворила. — Као што вруће паре запиште из прекипјелога котла, кад му покрив подигнеш, е да се све на огањ не разлије, тако п у тај трен кроз отворено ждријело продре велика, сметена, страствена бука из невидљивих прекипјелих уста.

ГЛАСОВИ се ламају, преплићу, ламају.

Залуду! — залуду! — А ко им може вјероватг Прекасно! — Слушајте њега! — Ха! ха! ха! — Ласно је било Маројици! — Залуду! = Орсате!... Орсате!... — сће Е#1тр1! — Мучи!

· — Заштог — Антикаље! — Говори! говори!

Из тог урнебеса изникла је стара служавка

ЛУЦИЈА

с великим сребрним „тацуном“ а на њему сила жмула, кикара, слаткога, бешкота. Види се, да су се кафе попиле, а да је мало ко што загризнуо. Луција је обучена на жупеску, али у црнини ; само полусиједе косе испреплетене су с црним кордуном, а испод краткога руха бијеле бјечве и отворене црне папуче. Стиснула је обрве и намрштила лице од страха, да јој се штогод не разбије, пак је полако положила пуни тацун на таволин пи узлахла.

ГЛАСОВИ све јаче продиру из отворених врата. А ко ти је то рекб! — Ах! — Читај! читај! — Моп ОП;еп! — Никако!... — Зашто, не! — Слобода је прва ствар! — Каква слобода

са два здура ! ЛУЦИЈА

дође опет до врата и само трен остане пригнуте главе, као да слуша, али — стара глава заклима, па она их приклопи