Дубровачка трилогија

26 ИВО ВОЈНОВИЋ,

кретању, у ношњи; има стараца још с власуљом Луј ХУГ; млађи су сви већ по најновијем ампир одијелу, у форми коса и залисњака; а сваки је за себе оригиналан тип. Особито сада, гдје су међу собом, гдје их нико од пука и пучана не мотри и не суди, сада, када усудни историски час открива тајне пјеге и скровите пукотине испијеђених карактера и истијештених душа. Сада сваки миг, сваки шапат, сваки полуглас има своје маркантно, нефаљено, истинско значење. Велика бура тресе сухим лишћем прастарога републиканскога дуба и показује нам мало помало све зглобове, све зарезе, све рупе јаднога изумрлога дебла, разгаљујући му сву голотињу распечених, огуљених, пребијених патркља. Костур се већ кеси под просушеном кожом труле старости.

Властела улазе, разговарајући се живо али одмјерено. Многа држе клобуке у руци, или испод пазуха, а наслањају се на велике штапине са златним или бјелокосним кругљама. Нико п Марко одма дохрлили до Орсата, који се није макнуо, већ остао наслоњен на таволин, прекрштених рука, мрк, нијем,

НИКО | (тихо, хитро Орсату Знаш!... Поручио МАРКО Ј кнез, да зна, што му је држанство! ОРСАТ као горе = Да. би га знб! ЂИВО

висок, јак, сагнутих рамена, дебеле главурине, сјајних зелених очију, сиједе косе; обучен по ампирску са великим штапом у руци. Презирна уста, укочени дрзовити поглед, црљена ражарена пут, давају му израз силовите, дивље ћуди. Прелијепе су му руке. Дошао је до Орсата, пак мирно, наравно, храпавим гласом, а тепавим, прекинутим нагласком, говори некако смућено, гледајући га часимице са стране Прекрстио руке за леђима.

Видиш, Орсате, погодио сам! Дошли су и прије, него што смо мислили. Ма... разумјећеш, =— ко је прошб прико Св. Бернарда и прошетб се... ХМ!...

ОРСАТ непомичан као кип, а глас оштар и блистав као ханџар

... испод Ппрамида, Ђиво!...