Дубровачка трилогија

АТЛ.ОМ5 ЕМРАМТ5! 95

ОРСАТ

пушта јој руку, кб да је на један пут мир уљегао у његову · душу. Лице се разгали; само тврди, велики понос засвијетли се у свакој шрти, у свакоме крету. Мирно, скоро посмијехом

Ко је он, да ме жали! (Отвара писмо и чита га; —- за час су се обрве стиснуле, али презир пролебдио преко блиједих усана. Мирно прегибље писмо, пак га указује Луцији с непзрецивим изразом сјете и финоће) Да умијеш читат, Луцијо, сад би знала што хоће ријети : госпар! — (Заустави се, пак горко, као у себи) Зове ме. сутра на бал, што га пучани и неки... други... давају Франчезима !... (Остане замишљен, климајући поспрдно главом).

ЛУЦИЈА

нехотице се приближила и тихо му пољубила руку.

ОРСАТ

све то мирнији, све то хладнији; погледао ју је трен, пак једноставно

— А онаг.. Још моли2...

ЛУЦИЈА слегла раменима и сажела очима А... познаш је, госпару! (Средња се врата полако отварају изнутра.) ОРСАТ угледа их и мало се тргне, па Луцији мирно Реци јој нека дође! — Пођи! (Луција оде,

бацивши дуги поглед на Орсата.)

Бијела су се врата растворила и ето улазе

ГОСПАРИ

Има старих, младих, средњих, малашних, дебелих, укусних, нешесних, али сви, ко више, ко мање, носе знакове стародавних племена и облике људи, који су од вијекова заповиједали и другима правду кројили. — Тисућљетна власт и небројени ред бесприкорних аристократских бракова утиснуше им знамен осебујне, макар испрвоточене, али ипак сасвим оштре индивидуалности. Има између њих чудака у ходу, у