Дубровачка трилогија

24 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ЛУЦИЈА

доходи хрло с лијеве стране, вадећи једно писмо из џепа.

Сад му га ваља дат! (Хоће до врата).

ОРСАТ ВЕЛИКИ

излази нагло, распаљена лица, сијевајућих очију. Тврла пјега

стиснула му обрве, свезала му чело. Потеже за собом она

два дјетића, држећи их рукама за раме, као с панџама Дрма их брутално, али пун јада и немира

Ви!... ви!... и видјели сте их!... Колико их јер... Пуно — пуно, је ли2... Све блијешти од бајунета!... А врата2... Говори!... Живи-

но!... Говори !.,. ДВА ДЈЕТИЋА

у силном страху

Затворена,... госпару !

ОРСАТ махне с њима, бацајући их од себе као прегршт љусака. Дакле јот!.... (Дјетићи бјеже с десне стране. Угледа Луцију, па још вас пун једаип страха иде до ње а кеси јој се у ругу, као изван себе). А ти... Што ту чиниш 2... Што ме гледаш2... Лијеп сам, је ли... лијеп2!...

ЛУЦИЈА пружајући му једноставно пи тихо лист

= Од Рада Андровића !

ОРСАТ

као горе, па је зграби за руку, лице у лице И ти... Луцијо стара, и ти носиш несрећу, је ли... ЛУЦИЈА као горе, а мирно га гледа

— Рекб ми је само: „Жб ми је за твога госпара“.