Дубровачка трилогија

МТ МИОДРАГ ИБРОВАЦ

родна песма, једна од најсилнијих у светској повзији, сачувала је у уметничкој обради свој библиски дах, и добила још трагичнији, драмски карактер. Сав очај народног слома, али и сва нада на обнову, на ослобођење. Поново играна у Београду усред анексионе кризе, ова „драмска песма“ била је нешто више од књижевне појаве: значајна национална манифестација. Над нашим земљама лебдео је тада крвави Полумесец и крстарио злокобни Црни Орао. Оживљавајући косовско предање и веру, дубровачки песник навештавао је широм наших брда и долина велики дан спасења п окајања, — као што је његов млађи брат по тенију Иван Мештровић, клешући у мермеру исту епопеју, изражавао у мрком погледу Срђином сав народни гнев и понос.

Глорификовање мајке као носиоца породичне и националне части предмет је нарочито драг Иву Војновићу, који је за своју мајку целога живота сачувао љубав малог детета. Исти симбол самоодрицања, исту велику мајку „тврда срца“ прославио је они у Лазаревом Васкрсењу, које је болан одјек страдања нашег народа у негдашњој Старој Србији пи Македонији. Ова „проста историја која се зачудно свршава песмом“, играна први пут у Београду маја 1913., после победа над Турцима, приказује једну реалну личност, један истински догађај : мајку учитеља и усташа Лазара Кујунџића, која, над телом погинулог јунака, има божанску снату да не призна да је то њен син, да би од арнаутске освете спасла његову децу, његово село, свој“ напаћени народ. Има ли дирљивијег примера нашега јединства него овај син Јадрана који велича мучеништво свога народа на обалама Вардара 2

Између ове две националне поеме, написао је Војновић Госпођу са сунцокретом, или Сан млетачке ноћи (1912.), драму инспирисану фамозном афером графице Тарновске и језивим доживљајем једнога поморца, песниковог земљака. То је пре