Дубровачки разговори

Па МИ РАНЕ

Ускоро, једне ноћи, Миловану позли. Позваше лекара и думНика. Инјекција камфора и кофеина ошину срце, извуче из његових дубина остатке снаге те се Милован осети боље.

Кад лекар оде те Милован остаде насамо са дум-Ником, он га узе за руку и рече му благо:

— Слушај, драги мој Нико. Да ви мене овде сахраните. Биће ми добро ту међу вама као и у мојој рођеној груди. Та једно је то све... Ово ћеш писмо послати мојој синовици. Она ће ти послати, као што сам јој већ писао, све моје белешке, те ћеш можда наћи у њима штогод за своју употребу...

Ту Милован застаде задихан, притворених уста. Заваливши главу на узглавак и склопивши очи настави:

— Право да ти кажем, одлазим са овога света задовољан собом само у једноме: на пламен братске мржње, који све више захвата око нас, ја нисам кануо своју кап уља. А ниси ни ти, добри мој Нико. У том погледу савест нам обојици може бити мирна...

Потом Милован заспа.

Недељу дана Милованово стање се није погоршавало, неких дана се и побољшавало, а добро расположење га није напуштало. Кад би га са осталим пријатељима посетио и Зец, придружио би се осталим у задиркивању новог вереника. Али једно поподне, у другој половини јуна, Миловану јако позли. Тражио је ваздуха као што жедан тражи воде, а нико му га није могао дати. Седео је крај отворена прозора у наслоњачи, и како је према њему било велико огледало, он замоли госпођу Маре да огледало покрије, рекавши с осмехом да неће да види како изгледа кад умире. Дисао је тешко и кратко; чуло се неко кркљање у плућима. Наједном престаде дисати. Дум-Нико погледа Божа и лекара питајући их погледом је ли то крај. Али дисање би