Дубровачки разговори

МОЛИТВА НА СРБУ

На месец дана по Миловановој смрти, дум-Нико Скочибуха и Божо Гргуревић обиђоше гроб свог пријатеља и положише цвеће на мермерну плочу. Од Три-Цркве упутише се Илијиној Главици, где је дум-Нико становао, а Божо Гргуревић настави сам шетњу ка Горњем Коналу.

Ишао је полако уз брдо, застајкујући с времена на време да би одахнуо. Посматрао је тада Град који се под њим откривао и море које се простирало. Изнад Конала, на падини Срба седе да се одмори.

Дубровник, са својим старим крововима од римских црепова и звоницима, опасан зидинама, надвишен Минчетом, лежао је под њим, а мирно море се у даљини летњим испаравањем сливало са небом. Тамно-модри Локрум као да је дубио на своме врху у морским дубинама, а на лево, у даљини, опажали су се сиви облици Мркгана и Бобаре. На сунчеву црвену колуту, који је почео да тоне у море, одсецала се љубичаста стена Светог Андрије са својим светиоником.

Гледајући свој Град, Божо Гргуревић стаде декламовати Ренанову Молитву на Акрополу;

„О отмености! о лепото проста и истинита! богињо којој служити значи служити разуму и мудрости, ти чији је храм вечити наук савесности и искрености, ја стижем доцкан на праг твојих мистерија; ја доносим на твој олтар многу грижу савести“.

И тада продужи:

— Са овога бријега, под којим се свети огањ мог народа никад није угасио, док су свуђ наоколо притискивале густе тмине, чуј глас сина твог, Славни Граде мој. Нека се слобода, просвећеност, складност и човечност гајени вјековима међ твојим мирима, рашире целим мојим народом. Искоријени мржњу у крилу његову, не дај да буде заведен, усади љубав у срце његово, и нека се окупи око тебе и славећ твоју прошлост,