Дубровачки разговори

ЗВУЦИ 55

икада дати микроскоп или телескоп. Зато не треба све оснивати на разуму. Има истина које осјећамо а не можемо разумјети. У те истине спада бесмртност душе, потпуна независност духа од материје, слобода наше воље. Човјек је духовно биће, он то осјећа, и мора вјеровати у надмоћност духа. Иначе умјесто духовног бића постаје животиња.

— Човјек је и једно и друго, рече Божо. Једни би хтјели да је сам дух, да лебди на небесима; други би хтјели да је вас блато, да гмиже по земљи. И вијековима се међу собом препиру. А човјек није ни на небу ни на земљи. Он је спој једнога и другога: вуче се у блату и диже до звијезда; у нечему је нижи од животиње, у другоме се приближује боговима. Као биљка, корјеном је у мраку а цвијетом је у сунцу. И све што је људскога изграђено је на томе двојству. Јер дух и материја су нераздвојни. То су управо двије стране исте ствари. И није мудро вољети цвијет а презирати смеће. |

Сви су редом заступали своја гледишта о духу и материји, и њихова гледишта нису се тиме изменила, као што се нису изменила ничија откако људи о томе расправљају.

— Тешко је с тобом, дундо-Божо, изићи на крај, — примети Милован кад се препирка била стишала, — пошто си вешт дијалектици као и дувању у ону свиралу. Ти си и уметник и научник.

— Ма ке, Миловане, нијесам ни једно ни друго.

— Јеси, јеси, Божо.

— Рећи ћу ти зашто нијесам. Био сам цијелог својег живота растрзан између науке и умјетности, и зато нијесам ништа постигао ни у једној ни у другој. Срце ме је вукло ка умјетности а разум ка науци. И нијесам се могао скрасити ни на једној страни. Са свим оним пролазним и непостојаним што је у науци, с уским кругом који нам намеће ако хоћемо штогод постићи, пред призором да застаријева врло брзо, да, на примјер, у медицини није данас остало готово ничег од прије седамдесет-осамдесет година, и на помисао да ће тако бити и у будуће, наука је у мени будила прилично скепсе. Умјетност пак привлачи тиме што је увијек жива, што новим замењује старо, али га не уништава, што је сва људска у ономе што у њој вриједи, док је наука људска нарочито у својим слабостима. Али ипак умјетност не може бити мој крух свагдањи. Ње се брзо наситим као слаткијех Баконија, док наука остаје моја потреба сваког тренутка.

— Ја сам свој живот проћердао, рече Милован, јер ми је главно занимање било: писање приповедака. То је сасвим неозбиљан посао. Међутим, гимназисти морају знати моје име, где и када сам се родио, и да понављају да сам један од оснивача наше реалистичке књижевности, јер описујем људе онакве ка-