Дубровачки разговори

78 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

рио, није се чудити што није испао бољи и што ни он сам више не мари за њега. ;

— Мучи, Зече, не гријеши душе, рече прекорно дум-Нико, али смејући се у себи претеривању свога млађег пријатеља.

— Дакле, примети Милован, преваром долазимо на овај свет: а преварени га и остављамо, јер лекари крију од нас смрт.

Попише кафу коју је бодуо био послужио, и тада настави дум-Нико:

— Ниске страсти и понижење су у зачетку нашем. Стога морамо цијелог свог живота откупљивати своју грјешну природу пред лицем Божјим милосрбем према жртвама тих страсти. Моје сажаљење је неограничено у тим стварима, нарочито према посрнулим дјевојкама и њиховој незаконитој дјеци. Обично су то сиромашне, безазлене и поштене дјевојке, јер такве упадају најлакше у сатанине мреже. Јаднице скупо плаћају у свом биједном животу неколико тренутака поезије, заноса и блаженства који им другдје нијесу дати. И кад такве дођу к мени, одмах их ослобађам гријеха и савјетујем им да буду мање чедне, то јест више на опрезу. Наш град се може поносити тијем да је схватио ту човјечност, јер је међу првим у Европи основао прихватилиште находчади.

— А што мислиш о оним лерима који су их преварили2 упита Божо.

— Скоро исто што и о дјевојкама. У томе послу човјек је жртва исте сатане. Стога не вјерујем много у заводнике и љубавне лажи: љубавници су искрени и у најбезочнијим лажима; онл лажу сами себе.

Гргуревић је хтео да изведе закључак из тих различних мишљења;

— Нема ту никакве сатане, рече он. То је природни нагон којим се овјековјечује живот. У томе питању рекао бих да сте обојица у заблуди а да је Милован, схватајући двострану природу љубави, на путу истине. Полазите и један и други од истине, а обојица долазите до погрешног закључка. Ти, Зече, поричеш духовну страну љубави. А заштог Зато што си корјен љубавним осјећањима пронашао у тјелесном (што, узгред буди речено, није тешко открити). Јест, Зече, љубав је тјелесног поријекла, она је у служби једне физиолошке функције. Да се грубо али јасно изразим: ушкопљавањем усахњују у исти мах и највиши изрази љубави, — јер су пресјечени у корјену. Али ти из поријекла изводиш закључак о вриједности. То је нека врста аристократског умовања, нетачног и неправедног. Јер љубав је, заиста, као што је мало прије величао дум-Нико, сва у духу; она уздиже човјека изнад земаљскога. Али дум-Нико јој пориче сва-