Еволуција радничког питања

14

Јесу ли то сањалице, утописти и пророци? Је ли раднички покрет у ствари једна филозофија и једна вера, а социјализам само сан? Не, пошто се радници слабо брину за онај свет, и траже бољи живот већ на земљи. Али можда се њихова реформа простнре на једну далеку будућност? Тако је изгледало у почетку. Доцније, борба је поетала сасвим акутна. Чак је добила посве одређене, политтке облике . „Најпре смо молили и преклињали, кажу радници; затим смо се цењкали и преговарали са послодавцима, са властима. И једно и друго се показало као недовољно: сувише мало су нам дали, или су нам једном руком пружили а другом одузимали. Видимо шта треба: да сами себи одсечемо комад' 1 . То је значило да ће радници тражити политичку власт, целу или бар један део њен. Тако је раднички покрет, поред економског, социјалног и филозофско-моралног, добио свој политички вид. Створиле су се у-свима земљама радничке странке. Једне се зову социјалистичке, друге комуннстичке, треће хришћанско-социјалне и демократске. У колико зависе од радника као бирача, све се труде да задовоље њихове социјално-политичке жеље. У томе, једне иду само донекле, док друге усвајају целокупан програм социјалне политике; треће социјалистичка и комунистичка иду још даље од овога програма, и чак га сматрају само као полазну тачку за коренит друштвени преображај у смислу социјализма. Социјализам је једна потпуна доктрина, која се заснива на исто тако потпуној критици постојећег поретка. У томе, као н у многим другим стварима, социјалисти су само наследницн буржоаских идеолога 18 века. Ови су први дали једну општу критику друштвеног уређења са гледишта економије, политике, филозофије, религије и морала. Тако почиње ера коју Огист Конт зове позитивном. Место догматизма, они су ставили рационализам и критицизам. Социјалисти су усвојили њихове методе нспитивања, и још су их усавршили. Тако је, нарочито од Маркса даље, нзрађен читав један поглед на свет (мироглед, ЛУеНапзсћа.ишг"), какав можда у прошлости налазимо једино код Аристотела, и то ограннчен на античко друштво. Социјалисти иду даље од позитивиста 18 века. Њихов идеал није изведен на основу чистога разума, већ као нужна последица историског развоја; они не конструишу једно идеално друштво према неком сну, већ у њему виде завршетак једног процеса који се већ обавља. Они дакле не гледају рационално, већ историски; нису утописти, већ реалисти.

5. Ка решењу радничког питања

Соцнјализам више није једна племенита жеља или тежња одабраних духова: то је крај пута по коме већ иде данашње друштво. Главна снага социјализма је с једне стране у томе што се одиста голим