Европа и Балкан : дипломатска историја балканских хришћанских држава у XVIII и XIX веку. Књ. 2, Европа и Црна Гора. Св. 1, Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку

144. ЛАФКНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ

Према томе „благостању“, можемо мислити како је било владици Сави када је добио одговор рускога посланика од 17. новембра 1767. г., у коме се Обрешков не може довољно да начуди владици (Јави, како то чак и он не зна да је цар Џетар Ш умро још 6. јула 1162. г., и да је са „свима пристојностима“ у саборној цркви александровског невског манастира сахрањен, него, заједно са својим незналачким народом, запада у заблуду те верује некакву лажову који се међу њима појавио! Опомиње владику, да ће такво његово и његова народа понашање изазвати велику срџбу на царскоме двору, ако владика не употреби крајње старање да излечи народ од те заблуде, ако га јавно не изобличи као варалицу, ако га не протера и т. д.

Не треба да тек доказујемо да митрополит Сава није могаб ни покушати да огласи за варалицу човека кога су сви Црногорци признали за цара, и који је тако успешно почео да заводи ред у земљи.

Мора бити да је Шћепан Мали сазнао за ову преписку између владике Саве и посланика Обрешкова, јер, на неколико дана доцније, Шћепан шаље у Беч 4 своја посланика: архимандрита Авакума Милаковића, архимандрита Гаврила прете о а још једног калуђера и једнога „војводског брата“, да однесу његова, писма од 2. децембра 1767. г., пена царици и ћесару римском, као и кнезу Д. Галицину, пуномоћном министру руском на бечкоме двору. Ово последње тако је мистички написано, да га не вреди ни у изводу саопштавати. Да ли је и оно писмо царици руској и оно ћесару римском било тако исто мистично или јасније, не знамо, јер она нису наштампана у Драговићевим документима о' Шћепану Малом. Међутим, ни писмо кнезу Галицину није брзо стигло у Беч. Посланике Шћепана Малог задржаше у карантинима на аустријској граници, одакле је архимандрит Авакум послао 3. јануара 1768. г. из Митровице кнезу Галицину писмо, које је овоме стигло тек 16. априла 1768. г. У томе писму архимандрит јавља да је послат од Њ. Имп. Величанства Петра Феодоровића с граматом њихову Имп. Бр. Величанству и с једним указом, који треба што скорије